Khan el Khalili - istorija sačuvana u lavirintu ulica i njegovim mahalama

If you want to feel a part of life from the Ottoman period of Islamic Cairo, you must take the road to Khan el Khalili Street in Cairo, which even today, after more than 600 years since its creation, carries the spirit of the old days. It is located on the ground of the eastern palace of the Caliph of Fatimid, El Muizz Bilah, on the site where the tombs of Caliph Fatimid once lay, which were destroyed by Prince Jahariks el Khalili, and in their place, in 1382, built a khan, still known by his name. Located between El Muizz Street and El Hussein Mosque and close to El Azhar University and the mosque, it is a blend of Islamic monuments and the daily lives of Cairo residents.

Sve počinje ovde, u podnožju El Husein džamije

Dok prolazimo plato ispred El Husein džamije, kako bi ušli u Khah el Khalili ulicu , prilaze nam sa svih strana žene i deca prodavci. Dok se čovek okrene ka jednom od njih, drugi mu je već okitio decu ogrlicama na kojima su privesci zaštite, pločica sa delom iz Kurana, Horusovo oko i hamsa šaka protiv urokljivih očiju. Nude brojanice, ukrasne papire za police ormana, igračke, i sve to nose u naručju, prateći prolaznika, dok ovaj ne odluči da kupi nešto.

Bio je veliki muslimanski praznik, dan rodjenja poslanika Muhameda, te je veliki broj ljudi sedeo u blizini džamije ili na zidiću oko nje, kako bi u vreme podnevne molitve ušli unutra.

Dolazeći do Khan el Khalili ulice, saznali smo običaje koji ulepšavaju ovaj praznik svake godine, i to baš tu, na platou ispred džamije, o koncertima i vokalnom pevanju i molitvi za poslanika Muhameda i prodaji raznovrsnih slatkiša kojima prodavci ulepšavaju dan i deci i odraslima.

Slatkiši, lutke "el aruse" i šećerni konjići kao obavezan deo praznika

Ulazimo u nepregledni lavirint ulica, za koji bi trebalo više od jednog prepodneva da se u popotpunosti spozna. U dugačkoj ulici kojom koračamo, nalazi se veliki broj zgrada povezan uskim prolazima, sa nizom prodavnica.

Svoje mesto tu su našle sajdžije, kaligrafi, grnčari, zlatari, tkači, prodavci antikviteta, pamuka, mesinga, keramike, kože, začina, čajeva, brojanica, nargila, fatira kao i vlasnici kafana. Čajdžinice koje mogu biti veličine od samo par kvadrata, sa stolicama ili drvenim ručno radjenim kanabima, i šarenim ponjavama, stoje duž uskih prolaza ispred lokala, i mesto su susreta, sklapanja poslova, opuštanja i prepričavanja vesti iz svakodnevnog života.

Kaldrma po kojoj se krecemo je pokvašena vodom koju posipaju vlasnici prodavnica. To je tradicija koju je veliki broj Egipćana preuzeo od svojih predaka, tradicija koja mnogima nema smisla, ali prodavcima znači. Neki misle da će sveža voda bačena po ulici osvežiti i vazduh ispred prodavnice, da će umanjiti prašinu, da će voda blagosiljati prodaju i dati plodonosan dan, i bilo da je iz higijenskih ili verujućih namena, kaldrma ispred radnji je toliko čista da vam je milina hodati po njoj. Dečaci, kao i moj sin, uživaju u malim baricama, skačući u svaku od njih svom svojom dečijom snagom.

Zaustavljam se ispred mnogih radnji i fotografišem, a prodavci sa ponosom predstavljaju svoju robu pružajući mi dobrodošlicu. Sa jedne strane stoje okačene ženske haljine, sa druge posteljina, lampe, suveniri. Stajem u prodavnici kože i sa oduševljenjem biram papuče koje, kao ukras, imaju Hamsa šaku, zaštitnicu muslimanskog stanovništva. Prodavac nas nudi čajem, ali mi, uz veliku zahvalnost odbijamo i krećemo dalje. Bližimo se zvuku koji potiče iz radnje za izradu proizvoda od bakra. Sa velikm strpljenjem vlasnik izradjuje novi čajnik dodajući njegovoj površini niz dekorativnih udaraca čekićem i stvarajući originalne slike koje će privući buduće kupce.

Još iz vremena starih Egipćana pravljenje predmeta od drveta bilo je veoma popularno. Pravljen je nameštaj, ukrasi za kuće, kutije za nakit. Upravo te kutije za nakit, ukrašene sedefom, postale su zaštitni znak egipatske simbolike vrednosti i kvaliteta. Radnje koje prodaju ovakve ukrase ne mogu da ne osvoje poglede svih prolaznika. Drvena konstrukcija kutije, obložena je crvenim somotom, a potom spolja ukrašena sedefastim fosilima školjki različitih nijansi. Interesantno je da kupovinom ovakvog predmeta postajete vlasnik blaga, jer vremenom se boje sedefa menjaju ali nikad ne nestaju, te se kutija može prenositi s kolena na koleno, sa majke na ćerku, i tako postati deo lepe porodične tradicije. U istom stilu možete kupiti stočiće, ukrasne tanjire, poslužavnike.

Na skoro svakom koraku prodaju se heklane burke, zvane Jašmak, davna tradicija, čiju sam upotrebu videla u jednoj seriji tokom Ramazana meseca. Ova kratka, rupičasta burka pokrivala je donji deo lica. Devojka je s lakoćom ispod njega disala, a on je diskretno pokazivao njenu lepotu skrivenu ispod. Bogati su na delu iznad nosa i usta nosili zakačen komad zlatnog nakita kako bi izrazili svoje bogatstvo. Siromašniji su često ukrašavali svoje burke, ali znatno jeftinijim materijalima. Danas se može kupiti samo na mestima poput ovog.

Ipak najveću pažnju privlače mi stare kuće i fastantičan stil gradnje, koji odiše istočnom kulturom. Neke kuće su toliko stare da su ispred njih metalne konstrukcije koje im pridržavaju delove fasade i stubove. Misli mi putuju u doba Osmanlijskog carstva koje je zavredelo kroz prisutne gradjevine. Po toj kaldrmi, gde ja sad koračam, nekad su šetale vodje Kaira i njihove supruge, muslimanski šeici, lokalno stanovništvo.

Muškarci su nosili šalove obmotane oko glave, a u rukama svoje čvste štapove koji bi im se našli u pomoći kad bi zatrebalo. Žene su, kao i danas, bile u crnim abajama i pamučnim velovima na glavi.

Ova ulica i radnje koje su se vekovima prenosile sa kolena na koleno, bile su tad mesto trgovine, ali i sastanaka i jedinog provoda stanovništva. Moja radoznalost je delimično zadovoljenja, a nadam se da je i vaša ovim fotografijama oživljena, te da ćemo se sresti nekad tu, u ulici hana i hanuna.